Moj status zbog jednog spornog statusa

Izgleda da je došlo krajnje vreme da napišem šta se zaista dogodilo u vezi sa čuvenim statusom zbog kog sam preko noći postao opasan ludak, manijak, terorista, fašista, nacista, poremećena ličnost i, najvažnije, novinar „Pečata“. I dalje me prijatelji koje nisam skoro video pitaju isto pitanje, pa je ovo možda najbolji način da svima sve lepo objasnim, ali i onima koji o celom ovom nestvarnom slučaju znaju malo ili ne znaju ništa.

Bio je lep i prijatan letnji dan, 16. avgust prošle godine, nesrećne 2013. Jelena i ja sedimo na onoj lepoj terasi na Kališu ispod Pobednika i posle posla se odmaramo uz piće. Ćaskamo, veseli smo, pričamo o, tačno se sećam, Oktobarskom salonu i neostvarenom projektu „Korneta“ koji bi se zvao „Kuća kapitalističke strave“, po ugledu na scenu iz kultnog filma Petera Bačoa „Krunski svedok“. Zove me neko na mobilni s nepoznatog broja i nisam siguran da li da se javim, ali ipak mi je to ujedno i telefon od firme, pa moram. Razgovor teče otprilike ovako:

-      —   Da li je to Pavle Ćosić?

-       —   Ja sam. Izvolite.

-        —  Znači, vi ste stvarno Pavle Ćosić?!

-        — Da.

-        —  Ovde inspektor Cvetković. Gde se nalazite?

-        —  Na Kalemegdanu.

-        —  Znači, vi potvrđujete da ste Pavle Ćosić?

-        —  Da! Zašto me to pitate?

-        —  Zato što sam sad bio kod vas kući, niko ne otvara vrata, a imam nalog da vas privedem.

-        —  Da me privedete?! Zašto?

-        —  To su neke stvari koje nisu za telefon.

-        —  Dobro, i šta ćemo onda?

-        —  Doći ćemo po vas, samo mi recite gde se nalazite.

-        —  Na Kalemegdanu, na terasi ispod Pobednika koja gleda na Savu i Zemun.

-        —  Ali mi tamo ne možemo da dođemo kolima.

-        —  Dobro, doći ću ja gde mi kažete. Najbolje kod Pedagoškog muzeja. Znate gde je Pedagoški?

-        —  Ne.

-        —  Odmah pored Gradske biblioteke, izlazi na Parisku ulicu, kod ulaza u Kalemegdan.

-        —  Dobro, stižemo tamo za 10 minuta.

-        —  Nemojte za 10... Tek sam seo i naručio pivo. Može li za pola sata?

-       —   Moramo da dođemo po vas odmah, ali to je samo kratak informativni razgovor pa možete da se vratite.

-        —  Dobro, dolazim za 10 minuta.

Tu primetim da me Jelena gleda s neskrivenom zbunjenošću i nevericom, iz čega i ja napokon zaključujem da vodim jedan prilično neuobičajen razgovor za jedno bezbrižno letnje popodne.

-         — Čekamo vas tamo na ćošku za deset minuta. Požurite!

-        —   Doći ću što pre mogu.

Prekidam vezu i odmah mi ponovo zvoni telefon. Bane.

-         —  Jesu te našli ovi iz murije?

-          —  Jesu. Otkud ti u priči?

-         —  Prvo su zvali mene i nisu mi verovali da nisam ti. Jedva sam ih ubedio.

Dobro, to objašnjava onoliku sumnjičavost, a objašnjava i kako su me našli. Preko sajta „Korneta“, jer je Banetov mobilni tamo prvi na spisku. Ali šta sam ja kao izdavač, pisac ili lingvista zgrešio? Nije mi ni na kraj pameti. Isto to kažem i Jeleni i kud ćemo, šta ćemo, pokupimo se i krenemo prema izlazu. Usput razbijamo glavu šta bi moglo da bude. Ako je neki porez ili tako nešto, zašto bi slali policiju da me privede?

-         — Nemam pojma, Jelena, veruj mi. Ili je neka glupost ili je greška.
I zaista mi ništa ne pada na pamet. Jedino ako možda nije.... Tek tu na putu na sastanak s policijom mi proleti kroz glavu... Da nije nešto u vezi sa Fejsbukom. Ali šta?! Još uvek ne se ne pali lampica.

-         — A da nije prosto zbog neke neplaćene kazne? – predlaže Jelena. 

— Možda. Nemam pojma. I ja sam radoznao.

Nisam siguran da je iko tada slutio da Srbija ponovo polako tone u otvorenu tiraniju. Nisam ni ja. Imao sam vrlo pesimistične prognoze posle Briselskog sporazuma, ali nisam imao osećaj da je ta budućnost već uveliko počela.

 Nas dvoje se dogovorimo da izigravamo muža i ženu. Tako zaista i delujemo. Čak smo oboje nekako lepo obučeni, mada ne baš svečano jer ja nosim neke bermude. Stižemo do izlaza i vidimo parkiran neki stari BMW i ispred njega policajca u civilu. Jelena i ja se poljubimo kako i dolikuje i kažemo da se čujemo za pola sata. Ona je čak zapisala broj tablice za svaki slučaj.

Susretljivi inspektor Cvetković mi najpre pruža ruku, predstavlja se i vadi značku. Nisam je ni pogledao jer bi bilo još luđe i neverovatnije da čak nije ni policija nego neko zezanje ili otmica. Tako mu i kažem. I ulazimo u kola uz osmeh. Tu je i vozač. Počinjemo neobavezan razgovor o tome kako je lep dan i kako je šteta da sad ovako u petak pred vikend moramo u policiju. Svi se u tome slažemo i konstatujemo da će makar ova formalnost kratko trajati. Najzad pitam inspektora:

-
— Dobro, sad više nismo na telefonu. O čemu se radi?

-         — Ma neki status na Fejsbuku.

-         — Status na Fejsbuku?!

-         — Da, nešto za Vučića.

I tek tu mi sine! Fakat, pre 4-5 dana napisao sam šaljivi status da nudim 20.000 evra onome ko ubije Vučića. Deset soma unapred i deset po obavljenom poslu. Šta je tačno pisalo u tom statusu ne znam, jer sam sutradan kad sam se probudio i sam shvatio da je šala prilično neslana i odmah to obrisao. Sećam se samo da je bilo dvadesetak lajkova, ali i upozoravajućih komentara, ali se nisam zabrinuo jer koji bi moron tako javno tražio plaćenog ubicu za atantat? A i koliko čovek treba da bude retard da u to i poveruje?

Ipak, situacija još uvek deluje prilično benigno, čak veselo i pomalo zabavno. I šaljivo. Naš narod voli da zbija šalu i u najstrašnijim situacijama, pa kako ne bi i sad? Ja kažem da znam o čemu se radi, inspektor mi kaže da mu je sve jasno, da samo treba da dam izjavu i da smo gotovi za 15 minuta. Stižemo do zgrade SIV-a. Bivšeg. U tu ogromnu zgradu, o kojoj smo do malopre Jelena i ja razgovarali u kontekstu kako bi bilo super da se tamo održi Oktobarski salon, uselilo se Odeljenje za borbu protiv tehnološkog kriminala. Ili tako nešto. Ne u celu, naravno, nego u jedan njen sasvim mali deo. Nisam nikad bio u toj zgradi i zabavno mi je da je napokon vidim iznutra. Ko bi rekao da će se taj razgovor o SIV-u tako brzo realizovati?

Na ulazu stoji onaj aparat za otkrivanje metala, kroz koji normalno prolazimo iako sve pišti oko nas. Ipak, na portirnici sedi uniformisano lice koje se obraća pandurima koji me privode:

-         — Ne može, Cvetkoviću! Kako misliš da ovaj uđe u bermudama?

-         — Daj, pusti nas. To mi je ortak. A i nećemo dugo.

Ortak?!

Ali ovaj ne popušta. Pravila su pravila. Ovako sa strane ispada kao da policajac ne može da privede kriminalca ako je kriminalac u bermudama, ali nije u tome stvar. Cvetković je vispren čovek, znao je da nema posla s pravim kriminalcem te mi stoga nije stavio lisice na ruke, kako bi trebalo po pravilima. I ta rasprava traje dobrih 5-6 minuta. Ja sam već u fazonu „idem kući, neće da me puste“, ali napokon portir popušta pod ne sećam se kojim argumentom.

Ma ta zgrada stvarno obećava, ali ovo kako je uglavljeno ovo odeljenje je totalni krš. Ni policija nema para. Prostorije su pretrpane nekim izanđalim nameštajem iz sedamdesetih. Stolovi popucali, nameštaj od onog materijala koji se odavno više ne proizvodi, sav pocepan, one žućkastooker stolice s naslonom za ruke na okretanje iz koje viri sunđer. Na jednu od njih me smeste. Ostajem sam sa drugim policajcem, koji mi se nije predstavio ili mu nisam zapamtio ime. Počinjem da dajem izjavu. Svašta mi se vrti kroz glavu, ali kapiram da mi je najbolje da kažem istinu. Ili možda ipak ne? Prava istina je da sam bio mnogo očajan zbog tragične politike koju vode Vučić i Dačić, pogotovo zato što Vučić radi na totalnom gušenju svih medija i kreiranju kulta ličnosti i da je zbog toga spreman na sve, ali me je još više zanimalo koliko ima istine u aferi Snouden, koja je tad bila aktuelna. Da li nas zaista špijuniraju preko interneta sa svih strana i da li je tačno da se svaka izjava na Fejsbuku može smatrati javnom i da zbog nje neko može da odgovara?

Može, očigledno. Odlučujem se za šenlučenje i lumpovanje kao opravdanje za ovaj status, što nije uopšte daleko od istine. Siguran sam da trezan i pri čistoj svesti ipak ne bih napisao tako nešto čisto iz eksperimentalnih razloga, pogotovo zato što zapravo uopšte nisam sumnjao u Snoudenove tvrdnje. Uostalom, status je postavljen negde između dva i tri noću, tako da se sve slaže. Otprilike tako i glasi izjava koju sam napisao uz pomoć dva policajca. Na to se svodi. Bilo društvo u gostima, što je takođe tačno, mi se zapili, ja produžio razgovor preko Fejsbuka, kliknuo enter i legao da spavam. Sutradan kad sam ustao, odmah sam ga obrisao. Sve živa istina. Sve to u desetak rečenica bez previše administrativno-policijskog stila i uz moje sitne lektorske intervencije.

I tako se u prijateljstvu rastanemo Cvetković i ja. Pitam da li je to sve, on kaže da jeste i aj ćao!
E da, dobacuje mi:

-         —  I nemoj da se zajebavaš, nemoj to više da radiš!

-         — Neću bre, nisam lud!

I krenem pešaka kući. Posle pet minuta zvoni mobilni. Đorđe Vukadinović.

-         —  Pavle, jesi ti ovaj Pavle Ćosić?

-         — Opet isto pitanje! Đole, da, koji? Šta me pitaš?

-         — Pa piše svuda da si uhapšen jer si pretio Vučiću ubistvom.

-         — Šta?! Gde piše?!

-         — Svuda. Evo čitam „Blic“. Piše: Uhapšen Pavle Ćosić zbog pretnji Vučiću. Jesi ti taj Pavle Ćosić?

-        —  Fak! Jesam. Upravo se vraćam iz policije.

-       —  Ali zašto si to uradio?!

-       —   Pa zajebavao sam se, a i bio sam cirke.

-       —   Dobro... cirke. Ali zašto? Niko te neće podržati. Šta da radimo?

-       —   Nemam pojma. Čekaj da stignem kući i pogledam šta piše po internetu pa ti se javljam.

Tek u tom momentu počinjem da nazirem ozbiljnost situacije, ali još uvek nekako blago. Ne piše koji Pavle Ćosić, ali mi prostruji kroz glavu zašto piše ime i prezime i zašto piše da sam uhapšen kad nisam. Kad osvane neka senzacionalna vest tipa Muž ubio ženu i dvoje dece sekirom, objavljuju se inicijali tog monstruma. A meni piše puno ime i prezime. Zašto, i s kojim pravom?!“

Konstatujem da je ipak frka veća nego što mi je bilo na kraj pameti, zaustavljam taksi. Telefon ne prestaje da zvoni. Između ostalih Ljiljana Smajlović.

-
 — Pavle, šta je sad ovo?!

-         — Ne znam, Ljiljo, javljam ti se za pola sata.

-         — Jesi stvarno uhapšen?

-         — Nisam, vidiš da nisam. Priveden sam i dao sam izjavu.

-         — Mi na ovo ne možemo da reagujemo.

-         — Na šta?!

-         — Na to što si novinar „Pečata“. Kao UNS. Ne možemo da te branimo.

-         — Šta?! Piše da sam novinar „Pečata“?!

-         — Svuda samo to i piše. I da si ludak i manijak.

-         — Ne mogu da verujem. Čekaj da se dokopam interneta pa te zovem.

Treba reći da u to vreme Ljiljana Smajlović još nije bila glavni urednik „Politike“. Ili možda i jeste, ali ja to tad nisam znao.

Ulećem u kuću i pravo na net. Guglam svoje ime. Sve one bajkovite stvari koje su ranije izlazile kad ukucaš „Pavle Ćosić“ zamenili su senzacionalni naslovi iz crne hronike apsolutno svih portala i novina u Srbiji i regionu. Tu, u stvari, počinje totalni košmar.

Ovo iz „Kurira“ je samo jedan od prosečnih primera. Proguglajte me i sami. Po običaju, najšokantniji i najprimitivniji tekst  je u svom divljačkom stilu sklepao Vučićev samoproklamovani portparol Petar Pera Luković, direktor i autor skoro svih tekstova u „E-Novinama“. Nekad smo bili bliski saradnici u počivšoj „X-Zabavi“, nekom urbanom magazinu, kako je on to zvao, za koji sam počeo da radim kao lektor, a zatim pisao raznorazne tekstove, a između ostalog i kolumnu „Gistro-šatro“ koja je bila posvećena žargonu. Nismo se nikad mirisali Pera i ja, ali smo sarađivali. Ja sam trebao njemu, on je trebao meni. Bile su devedesete. Novine su se ugasile kad je počelo bombardovanje i to je bio moj zadnji kontakt s novinarstvom. Pisao sam posle za mnoge novine, ali ne novinarske tekstove. Isključivo kolumne i satiru.

Razmišljam šta da radim. Mozak neće da me sluša. Misli lutaju po svemiru, ne sustižu se i čak se i ne sudaraju. Telefon ne prestaje da zvoni i uglavnom se ne javljam. Između ostalih i Ljiljana Bogdanović iz „Pečata“. Jedna divna žena koja je i u ovoj situaciji ostala blaga, smirena i ljubazna. Iako mi mozak radi sa 10 posto kapaciteta, jasno mi je ko dan da je moja glupa šala bila kao naručena da upropasti taj nedeljnik u kom sam imao redovnu satiričnu rubriku u vidu lažnih vesti. Odmah se složimo da ću morati da pauziram neko vreme (to vreme i dalje traje i po svoj prilici nikad neće ni prestati).
Igranka se nastavlja vrlo dinamično i dramatično. Ponovo me zove inspektor Cvetković. Sad smo već maltene ortaci.

-         — Pavle, ne vredi. Imam naređenje da ti konfiskujem kompjuter zbog veštačenja.

-          — Šta to znači? Na koliko dugo?

-          — Na par dana valjda. Samo da pogledaju sadržaj i da ti ga vrate.

-         — Ali zašto? Imaju sve na internetu. Više nego ja u kompjuteru.

-          — Veštačenje može da se obavi samo pomoću tvog kompjutera. Ajde dolazim za petnaestak minuta. Budi spreman.

Da sam tad makar na sekund pomislio da mi komp neće nikad vratiti, dao bih im neki drugi, stari, a ne ovaj pravi, nedavno kupljen. Inspektor dolazi i stojimo tu u kuhinji i nešto sad već neobavezno cevčimo o samom računaru. Ipak se on u to razume. To mu je posao.

Uto se Maja vraća s posla. Ništa joj nije jasno, a uprkos tome što joj Cvetkovića predstavljam kao inspektora, iz razgovora je ubeđena da je to neki moj drugar koji je došao da mi popravi kompjuter. Čekamo kolegu iz drugog odeljenja koji stiže tek nakon pola sata-sat. Kolega isto neki fin čovek i konfiskacija se takođe obavla uz šegu. Izdaje mi potvrdu uz reči:

-
 —  Čuvaj ovo! Jako je važno!

Ja se tu, zbunjen, nešto nespretno našalim tako da je ispalo da murija ide okolo i krade kompjutere od poštenih građana. Iz njihovog kiselog osmeha mi je napokon dospelo iz dupeta u glavu da ja taj DELL najverovatnije više neću videti.

I tu se setim da u sedam imam sastanak sa Jovanom Ćirilovom. Ja, taj isti kriminalac s početka priče, opasni manijak, nacista i terorista, hitno zovem jednog od najvećih i najzanimljivijih umova Srbije da mu se izvinim što kasnim na sastanak u vezi sa Etimološkim rečnikom, jer, eto, iskrsli su neki problemi, ne pitajte kakvi.

Bio sam prilično nemoćan. Jedino što sam uspeo da postignem u pojedinim novinama jeste da atribut ispred mog imena ne bude „novinar Pečata“, nego lingvista i pisac, ili makar satiričar. No, poenta čitave akcije je očito bila u tome da budem upravo novinar „Pečata“. I još je Vučić u celoj priči ispao galantan i plemenit izjavivši da se ne oseća ugroženim te da nema potrebe za tužbom i hapšenjem. To što mi je policija uzela kompjuter navodno nema nikakve veze s njim. Oni samo rade svoj posao. Od onda do danas su uhapšena tri načelnika zadužena za moj slučaj. Poslednji baš pre neki dan. Nijednom se ne sećam imena.

U toj gunguli me zove Igor Karanov, glavni urednik „Plejboja“, i napravimo neki kafanski intervju. Ipak nisam ostao bez podrške. Mnogi su, koliko su mogli, učinili za mene. Posebno bih se po tom pitanju zahvalio Ani Radmilović, Dragani Kanjevac, Oliveri Đurđević i Milošu Sečujskom i nepotpisanom autoru teksta s portala “Naša patka“. Bar što se tiče javne podrške, a što se tiče privatnih, taj spisak ne bi mogao da stane ni na trideset strana.

Treba reći da Vučić u to vreme nije bio toliko nepopularan i omražen u društvu kao danas. Ljudi mahom sporo politički razmišljaju pa im nije bio baš sasvim jasan moj postupak, čak i uz sve predočene okolnosti. Pogotovo zato što je on, zahvaljujući svojoj propagandnoj mašineriji, uspeo da stvori atmosferu i utisak da je svako ko je protiv njega automatski ultranacionalista i desničar.

Agonija, inače, još uvek traje. Na primer „Novosti“, koje su onda prilično korektno objavile vest o incidentu, tek pre oko mesec-dva razotkrile su da ni one više nisu mesto gde se slobodno diše. Evo kako izgleda tekst koji je iz čista mira izronio

Od svega što je izašlo jedino sam na ovo reagovao, prvo telefonom, pa sam onda napisao demanti na zahtev urednika (otud i sarkastičan, drzak i neprofesionalan potpis ispod slike Pavle Ćosić objasnio „da nije ludak“). Naravno, ništa nisu objavili iako su mi preko telefona tvrdili da kod njih nema cenzure i da poštuju Zakon o informisanju, ali sam ga makar prosledio prijateljima. Isto preko Fejsbuka.

Baš danas sam, kad me je Dimitrije Vojnov spomenuo u nekom komentaru, napisao: „Cilj mog privođenja bio je da mi se onemogući objavljivanje satiričnih (pa čak i stručnih) tekstova u štampi. Samo mali korak u Vučićevom gušenju medija. I još malo maltretiranja tipa uzeli su mi kompjuter i do dan-danas mi ga nisu vratili, i dokle god je on u policiji, mogu da me ucenjuju da će podići protiv mene tužbu za terorizam, makar prešao ulicu na crveno.”

Možete samo da zamislite kako su me tih dana gledali komšije, poznanici, prodavci, piljari, kasirke i mnogi drugi koji me znaju uglavnom samo iz viđenja. A tek šta sam sve čuo da se priča među kolegama, saradnicima i u stručnim krugovima. I sve to samo zbog nekoliko redova otkucanih u pogrešnom prozorčetu i jednog entera.

Umesto da nam internet donese više slobode i informacija, kao što smo svi oduševljeno očekivali, dogodilo se upravo suprotno. Živimo u mnogo smutna i čudna vremena. Nadam se da nećemo pristati na njih. Sve u svemu, da nije tragično bilo bi smešno i jednog dana ću se, nadam se, svemu ovome smejati. Uostalom, još odavno se smejem, kao i ovoj Vučićevoj komičnoj pobedi na izborima. Za razliku od većine ljudi, nisam uopšte iznenađen, ne mislim da su oni koji su mu dali glas glupi ili da su idioti. Oni su prosto očajni kao i svi mi, samo što su oni povrh svega još i ucenjeni. Tokom čitave kampanje između redova se mogla čitati poruka: „Ako ne budete glasali za nas, mnogo ćete nadrljati”. Čak je i nušićevska komedija iz Feketića nosila tu skrivenu poruku, kao i mnoge druge beskrajno smešne epizode funkcionera SNS-a iz unutrašnjosti koje su preplavile internet.

A sve to uopšte nije dobar temelj ni za demokratsku vlast ni za autokratsku, i baš zato su se tek sad stekli uslovi za ovaj tekst – neće oni još dugo!

Za kraj bih svima hteo da poklonim jednu svoju fotografiju koja neskriveno govori o tome ko sam i šta sam zapravo ja. One koje su mediji iskopali na internetu nisu dovoljno uverljive.